sve neka očekivanja

Zašto stalno imam potrebu da ispunjavam tuđa očevivanja? ĆUstvari to čak nisu ni očekivanja… Imam potrebu da zaprepastim ljude, da ih obradujem svojim podvizima, oduševim… zašto sve radim zbog drugih?

Prije mi je to bila baš dobra motivacija, više nije. Zašto? Valjda to nije dovoljno… Ali šta ja to hoću od jebenog života… dovela sam se dotle da psujem život? Kako? šta se desilo samnom?

Ne znam…

Ubija me dosada i depresija… nekada sam u ovakvim stanjima bila kreativan, a sada… kao da su oči cijele moje okoline uprte u mene. Da li to znači da sam već nešto postigla, napravila… da li sam sretna? Ne znam. U suštini sretna sam kada radim. Osjećam se živom kada radim. Tako sam preosjetljiva. Udebljala sam se od silne depresije… FUJ!

Imam ponovo neku nedefinisanu vezu i to sa likom do kog mi nije stalo… a ne mogu da ga izbacim iz svog života. Dosta je ljudima moje tegobe. Možda se mognem njemu navaliti na kosti sa svojim iluzijama i imaginarnim problemima. Ne znam da li sam spremana da mu se prepustim… da sa njim dijelim svoju intimu… onu najdublju – svoje misli, svoje bolesne ambicije.

Počela sam čitati Fromma… umjeće življenja… kao da će mi reći nešto novo. Odjednom nemam kuda… izgubljena sam. Izgubila sam samu sebe i sjedim tako usamljena u šumi svojih previranja… u šumi svoje podsvjesti koja mi ne dopušta da doprem do nje… a možda se bojim da doprem do nje. Ta mračna, močvarna šuma me plaši.

Razmažena sam. Da… znam da jesam. Tu u mojoj podsvjesti još egzistiraju pritisci kojima sam bila izložena četiri godine. Neke slike mi se neprestano vraćaju i ne mogu da se suočim sa njima. Vraća mi se svaki trenutak u kom sam pokazala svoju slabost. Slaba sam. Trenutno nemam snage da se uzdignem iz živog blata ljenosti koje me samo guta i guta… a pomoći nema na vidiku… Želim da se operem… da očistim svoju ukaljanu savjest. Vode nema… samo blato.

Najela sam se raznih govana u zadnje vrijeme. Muka mi je… a ne mogu da povratim sve to što je u mom želcu i da jednostavno neopterećena nastavim dalje.

‘Bojim se.’ ta rečenica je lajt motiv mog života… neprestani strah od nesavršenosti. Želim biti sve ono što očekuju od mene… a ne znam šta zapravo želim. Svaki dan nešto drugo. Što više želim to sam dalje od onoga što želim. Bojim se. Ponovo me obuzima strah da neću napraviti ništa… značajno.

Nakon završetka predavanja trebala sam napraviti veliko come back samoj sebi… povratak onome što sam… bila. Ali ničega više nema. Sada moram da gradim iz početka. Svaki dan je građenje. Navečer se sve sruši… u jaboljem slučaju sruši se sutra. Nisam tako jaka kao što bih željela da sam. Padam pod iskušenjima. Jako lako padam. Ne znam prave odgovore.

Kako i kuda sutra. Kod njega… da nastavim farsku… znam da to slijedi. Znam da će ponovo biti naizgled dobro. Zavaravanje… tračanje vremena… a odmorit ću se možda kada umrem… ako zaslužim… ko zna…

 

ovac
Ja sam mali marsovac kojem ce ispasti oci od gledanja TVa i zurenja u monitor...

Komentariši